Planina Goč i njeno prelepo jezero Selište godinama su prepoznatljivi kao raj netaknute prirode. Međutim, slika ovog planinskog oka danas šalje ozbiljnu i otrežnjujuću poruku. Tamo gde je nekada dominiralo svetlucavo plavo ogledalo glavna žila kucavica i ključni izvor vodosnabdevanja za čitavu Vrnjačku Banju danas svedočimo istorijski niskom vodostaju. Vode u akumulaciji ima još sasvim malo, tek toliko da nas podseti šta gubimo. Ovo nije izolovan lokalni problem, jer se sa drastičnim sušama danas suočava praktično cela Evropa, dok dramatičan pad nivoa velikih reka poput Dunava i Rajne ponovo izbacuje na površinu zlokobno, vekovima staro „kamenje gladi“ sa zastrašujućom porukom naših predaka: „Ako me vidiš, plači“.
Brutalne i dugotrajne letnje žege svuda su smanjile dotok planinskih potoka koji hrane jezera. Ali, ovaj pad je i jasan signal koji nam priroda šalje već godinama, a koji smo mi uporno birali da ignorišemo. Dok su izvori slabili, pritisak masovnog turizma i potrošnja vode stalno su rasli. Selište nam danas tiho poručuje da prirodni resursi imaju svoje granice.
Stručnjaci upozoravaju da se rešenje ovog problema više ne može odlagati. Kao najefikasniji predlog navodi se hitna rekonstrukcija i modernizacija distributivne mreže radi smanjenja enormnih gubitaka vode u sistemu, koji u pojedinim delovima opštine iznose i preko 40%. Ovo je jedan od načina kako bi se smanjio direktan pritisak na samo jezero Selište i sačuvao njegov biološki minimum u sušnim periodima.
Vreme za okretanje glave je isteklo. Svaki centimetar povučene vode na Goču je opomena za sve nas od građana i turista, do donosilaca odluka. Ako ne počnemo da slušamo signale koje nam planina šalje danas, sutra rizikujemo da ostanemo bez onog najvažnijeg.
